Glumica Neda Danilović i glumac Slobodan Ninković su pokušali najmlađim članovima publike da prikažu na što pristupačniji način smrt drage osobe.

Nakon predstave, Emilija Mrdaković, režiser, je izdvojila malo svog vremena da porazgovara sa nama.

Odkud ideja za ovakvu predstavu?

Ideja je došla od toga što sam pročitala jednu Nemačku knjigu koju je napisala Ameili Frid. Knjiga izgleda kao slikovnica, ima jako malo teksta, ali je veoma sadržajna. Ideja je proistekla, zapravo iz te knjige.

Koliko je vremena potrebno da  se jedna ovakva predstava realizuje?

Realizacija kreće od tog momenta kada se pronađe ideja, onda se određuje kakav tip predstave će  biti. Dosta je vremena potrebno da se pripremi predstava, scenografija, lutke, kostimi, to traje mesecima. Sam taj proces postavljanja obično traje mesec, dva do tri meseca u zavisnosti koliko je predstava zahtevna.

Kako po Vašem mišljenju deca prihvataju ovakvu jednu predstavu?

Deca prihvataju odlično našu predstavu, ali roditelji imaju problem sa temom. Često nam se dešava da se roditelji uplaše i čim se podigne zavesa, oni odmah dete povuku  da izađe napolje. Deca na neki prirodan način prihvataju, jer nisu opterećena time. To je razlog zašto smo uradili ovu predstavu, jer gubitak drage osobe je deo našeg života i decu ne treba čuvati, već zapravo pripremiti za to. -zaključila je Emilija.

Slobodan Ninković, koji u predstavi glumi oca i animira sina Bruna, je govorio o izazovu koji nosi ova predstava kada su u pitanju gubici dragih osoba.

Koliko je vama bilo teško da ovako kompleksnu pricu predstavite deci na pravi nacin?

Nema u pozorištu teških stvari, ako imate dobru volju i ako imate dobru ideju. Naša želja bila je da se uhvatimo sa jednom ovakvom temom u koštac. Da nekako zavirimo u te dečije glave, da pokušamo da saznamo kako se odvija svet jednog deteta. Kada smo počeli da radimo ovu predstavu napravili smo jednu radionicu na temu smrti i gubitka voljene osobe. Imali ste priliku da vidite inserte sa ovih radionica. Imali smo jedan peh, nesrećni slucaj se desio. Jedan naš kolega je prerano umro i ostavio za sobom dvogodišnjeg sina i to nam je dalo dodatni motiv da pokušamo da tom dečaku objasnimo gde je njegov tata sada,zašto ga nema i zašo nije sa njim.

Šta mislite kako deca prihvataju sve to i kako reaguju na sve to?

Deca su vrlo otvorena. Bojali smo se, tema je škatljiva nije ni malo prijatna. Bilo je pitanja hoce li deca to prihvatiti. Mi ne možemo spasiti decu tih stvari, ali smrt je deo života. Oni se susreću sa tim stvarima i pokušali smo da im na neki način kroz pozorište, kroz igru, pojasnimo da je to deo života i da će se to desiti i da ne možemo zaštititi decu. Sutra će se desiti neka situacija i deca neće znati kako da reaguju, ustvari, roditelji neće znati kako da reaguju, ne znaju kako da odgovore deci. Na ta silna pitanja koja deca imaju mi smo pokušali da na deo pitanja damo odgovor i koliko smo uspeli to ne znam, treba pitati decu, oni su najbolji kriticari.

Koliko je vama lično bilo teško da se pripremite za vašu ulogu?

Kao i mnoga deca i ja imam problem sa smrću, teško prihvatam taj konačni nestanak. I meni je u ovim godinama nejasno kako neko danas jeste, sutra nije, pa sam negde i ja kroz ovu predstavu sebi objašnjavao neke stvari i razrešavao u svojoj glavi. Nekako je lekovito delovalo bar na mene.

Pošto je ovo poslednja predstava u takmičarskom delu, da li imate neka očekivanja?

Nemam, meni je prosto drago što smo konačno posle dužeg vremena uspeli da okupimo sva pozorišta i još jednom vidimo produkciju drugih, šta ko radi, na kom smo nivou. Meni je mnogo važniji sud kolega nego sud stručnog žirija.- zaključio je Slobodan.

Isidora Savić

Nikola Nikolić

Aleksandar Dimitrijević